Grešnik
Probudio sam se totalno mutan i mamuran. Oko mene je smrdjelo po duhanu i alkoholu. Pokušao sam sabrati misli, sjetiti se gdje sam, zagledajući predmete oko sebe. Sve mi je bilo poznato: i stara ura na natkaslu; i cipele koje su prevrnute ležele pored kreveta; i slika na zidu u koju sam se zapiljio pokušavajući se sjetiti bilo čega. S mukom sam držao otvorene oči. Kapci su mi bili teški, kao da su od olova... Htio sam ustati, osjećajući da će mi mjehur eksplodirati, ali me spriječila ruka preko moga tijele. Gledao sam zbunjen. Tko je žena koja leži pored mene u krevetu? Vidio sam samo crnu kosu i bijela leđa. Podigoh tanku plahtu, gledajući njene guzove i duga bedra...Bože, glava mi puca... Podigao sam se iz kreveta osjećajući kako mi je mozak ostao zaljepljen za jastuk.
Bio sam gol. Jedino su mi na nogama ostale sokne. Po podu su bile razbacani odjevni predmeti. Njeni i moji...Gačice, su ležale preko figure koja je krasila moju spavaću sobu...kopija Meštrovićeve majke od kamena koju sam kupio davno na jednoj buvljoj pijaci. Majica zgužvana na podu, nekoliko metara dalje hlače, izvrnute unatraške. Njen grudnjak je bio preko televizora, gačice nisam vidio, možda ih ni ne nosi, pomislih. Ispražnjena flaša konjaka i dvije prevrnute čaše na stoliću u sredini moje spavaće sobe. Pepeljara prepuna čikova, a pepeo raznešen po stolu i podu...
Ah, da moja soba je bila najveći dio malog apartmana. Ostale prostorije su bile kupaonica sa WC-om, čajna kuhinja i predsoblje, sve u minijaturi...Apartman je bio u sklopu hotela Bristol u centru grada. Taj neveliki stari hotel je moj dom od kada sam prije nešto više od godinu dana došao u glavni grad. Odmah pored hotela bio je restoran, kino, samoposluga. Imao sam u okrugu od pola kilometra sve što mi je trebalo za život. Odmah u neposrednoj blizini hotela je i moja redakcija „Noćni glas“ u kojoj radim od samog dolaska...bolje reći, i ovamo sam i došao zbog posla, ali o tome ćemo kasnije... U toj redakciji sam kao doma, tu provodim više vremena nego u hotelu. Imam svoju sobu, stol, kompjuter i sve što mi treba da mogu nesmetano raditi. A moj posao? Eh, mnogi mu ni ime ne mogu izgovoriti, a ja ga radim. Karikaturist, i to politički. Ako me pitate kako sam se počeo baviti tim rijetkim zanimanjem, ne bih vam znao odgovoriti, ali kada sam počeo, točno znam...otkad sam saznao za politiku i od kad su me političari počeli toliko nervirati da sam im se morao na neki načim svetiti, baš kao i nastavnicima ili školskim drugovima za vrijeme školovanja. Dok su ostala djeca pratila nastavu, ja sam neprestano crtao. Kad mi je jednom jedan nastavnik zaplijenio crtež, nacrtao sam novi u kome sam ga ismijao. On me prijavio direktoru misleći da će me on naučiti pameti...Taj moj direktor je bio veseljak i obožavao karikature, pa me je, umjesto da me kažnjava, hvalio i hrabrio, nagovarajući me da crtam i da se ne obazirem šta drugi misle...
I tako sam iz dana u dan crtao sve...pa su moje potencijalne žrtve od mojih protivnika postali moji obožavatelji, čak i nastavnici. Poslije završene gimnazije, želio sam studirati likovnu akademiju, ali nisam prošao na prijemnom. Uzdajući se u svoj crtački talenat, zanemario sam teoriju i eto... Ipak, nisam klonuo duhom. Čuvši jednog mog starog susjeda kako govori: „Tko ima talenat ne treba mu škola...“ pokušao sam dokazati njegovu teoriju, ali sam zbog toga počeo puno više raditi na samoobrazovanju. Ipak studije politčkih znanosti, na koje sam se upisao iz čiste komocije, nisam zapustio...Kad sam iscrpio ideje, jer u principu nisam mogao crtati dok mi netko ne stane na žulj, počeo sam čitati novine, pokušavajući shvatiti probleme u politici i družtvu općenito. U početku mi je sve to izgledalo suhoparno i dosadno, ali sam završavajući sve više škole počeo prepoznavati apsurdne situacije kojih je dnevna politika prepuna. Tako sam malo po malo počeo slati svoje umotvorine po lokalnim listovima. Neke od n jih su ugledale svijetlo dana, još dok sam bio mlad, pa sam sabirući godine sve više izbacivao, sve bolje karikature, a to nije moglo osati nezapaženo.
Jednog dana zazvonio je telefon u mome stanu...tada sam još stanovao s roditeljima u gradu u provinciji...S druge strane telofonske žice, zacvrkutao je nježni glasić predstavljajući se kao tajnica novina „Noćni glas“ i rekla da me njen glavni urednik želi čuti...Nisam imao pojma ni ko je glavni, ali sam dobro znao ko su novine čiji je urednik bio...Srce mi je tuklo kao u zeca, a glas začudo bio smiren i siguran. Iako sam nekoliko puta poslao svoje radove tom listu, nikada ništa mi nisu objavili. Zbog toga sam slao svoje radove u druge novine koje su ih povremeno objavljivale...u početku u pismima čitalaca, pa kao zakrpe u prekratkim tekstovima...i konačno do samosojećih radova na stranicama na kojima su se objavljivali kometari...
I tako sam poslije obavljenog telefonskog razgovora spakovao kofer, pozdravio se s roditeljima koji su me, zbunjeno, sa suzama u očima ispratili, sjeo u vlak i doselio u glavni grad...Hotel u kome sam odseo dao mi je specijalnu cijenu, pa mi je bilo glupo tražiti nešto bolje držeći se one da ne treba tražiti kruh preko pogače...
Išlo mi je u ovih više od godinu dana kao po loju. Dobivši svoju rubriku na drugoj stranici, postao sam neka vrasta zaštitnog znaka ovog velikog dnevnog lista, pomalo žućakastog sadržaja...Moje karikature su, unekoliko, odskakale od bombastičnih tekstova, obojenih senzacionalizmom...Bile su kritika društva i intelektualni glas cijele redakcije. Glavni je postao moj dobar prijatelj i savjetnik... Imajući njega u zaleđini, radio sam bez opterećenja. Svaka karikatura koju sam nacrtao prošla bi prvo kroz njegove ruke, pa ako bi zadovoljila njegov sud, sutradan bi se pojavila u novinama i pogađala metu ravno u sridu, a ako ne...e tada sam morao smišljati nešto novo...dok na obostrano zadovoljstvo ne bih učinio ono što će zadovoljiti visoke kriterije moga Glavnog. Srećom, iako mlad, imao sam uvijek ponekog asa u rukavu...
Sve je išlo uzlaznom putanjom do ovog dana kojim vam želim započeti svoju ispovjest...
Dakle, jučer sam došao u redakciju kao i svakoga dana. Karikatura koju sam tog dana objavio u mojoj rubrici činila mi se izuzetno napravljena. Ne osjećam se tako uvijek. Ali kad napravim nešto što mi se svidi osjaćam se nekako posebno, pobjednički. Tako je bilo i toga jutra, bolje reći prijepodneva. Prošao sam pored kancelarije glavnog urednika. Vrata su bila malo otškrinuta. Mislio sam mu pokucati, da vidim zadovoljstvo na njegovu licu, ali nisam želio smetati. Tko zna možda već ima nekoga u posjeti, računao sam, uostalom, vidjet ćemo se ionako na redakciskom sastanku.
„Pjer...“viknu on, kao da je vidio kroz vrata. Glas mu i nije zvučao verdro. Opet je mrzovoljan, pomislih. Povirio sam kroz vrata i ugledao ga kako nervozno puši i lista novine. Tresle su mu se ruke ili mi se to pričinilo.
„Slušaj, majkovići ne mogu te više vaditi,“ započe on nervozno, „Ovaj put si u škripcu, ozbiljnom škripcu...“
Stajao sam glumeći nevinost i zbunjeno upitao:
„Što sam sada napravio?“
„Kako, što, kako što, jel ti mene zajebavaš...objavio si karikaturu bez mog znanja...i to kakvu karikaturu...“, vikao je moj Glavni lupajući rukom po novinama. „Da sam čitalac, ajde de, ali kao Glavni i odgovorni urednik moram misliti što će pojedinci misliti o mome listu...“
„Zaista mi nije mi jasno šta je u toj karikaturi tako problematično?“ pravio sam se i dalje Tošo.
„Joj Pjer, al se praviš djevica Marija...jebo te čovječe, digao si pola grada na noge. Znaš li ti da me od jutra zovu telefonom svi...Od gradonačelnika do direktora banke i ministra financija. Ni sam nisam znao da ljudi tako ozbiljno shvaćaju humor...Koji te kurac tjerao da mijenjaš karikaturu, što nisi ostavio onu koju sam ja pogledao? “
„Mogu da ti objasnim,“ mirno sam mu rekao. Iako je Glavni bio skoro dvadest godina stariji od mene, bili smo na Ti. Rekao mi je dok smo se upoznavali da su naši očevi krivi što je među nama tolika razlika, a da mi kao kolege i prijatelji trebamo biti na Ti i točka. Tako je i bilo. On je bio moj Glavni i jedino s njime sam dogovarao što može ući u novine...Sa drugim ljudima u redakciji nikada nisam pričao o karikaturi. Oni su predamnom samo hvalili moj rad, a što su iza leđa pričali nisam znao i nije me bilo briga. Mislio sam da i ne govore ništa.
„Šta ćeš da mi objašnjavaš...To ništa ne može promijeniti...“ reče, pa doda tiše: „Zatvori ta vrata i dođi ovamo...“
Znao sam da on nije ljut na mene, i da misli isto kao i ja, ali on je bubanj u koga udaraju budale, kad ih nešto zasmeta...I njemu sjede iznad glave, i on mora čuvati svoje dupe, to mi je barem jasno...A sloboda mišljenja o kojoj se trubi na sva usta...je samo floskula kojom se hvale oni što ništa ne govore...
„Pogledaj ove malove“, reče pokazujući kursorom miša povlačeći po rečenicama kojih je bio prepun ekran...ovako nešto mogu pisati samo luđaci...psihopate...Pogledaj ovo...kaže...Onaj vaš karikaturist uvrijedio je ne samo mene osobno, nego i sve poštene građane ovog grada koji s mukom zarađuju svoj kruh...Jebo te...čovjek je prolupao...znaš ko je to...onaj korumpirani majmun gradonačelnik...Dobro si ga razvalio, ali ne bih voleo da te netko uzme na zub...Morat ću napisati neki javni odgovor da te zaštitim...“
„Ne boj se za mene, neće meni nitko ništa...taj gradonačelmik ne zna ni izgovoriti riječ karikaturist...pitanje tko mu je to pisao...“
