Badnjak 1965.

Lekcija o suživotu.

Sremska Mitrovica 1965. Komunistička Jugoslavija. Periferija grad, naš revir. Na Badnjak i prvi dan Božića se nosio Betlem, tj štalica. Tri kralja Gašpar, Melhior i Baltazar i s njima vrag, išli su od kuće do kuće, tamo gdje se slavio katolički Božić. Pjevalo se i recitiralo i za to bivalo nagrađivano raznim đakonijama i novcem. Novac je za nas klince iz tog kraja bio dobar motiv, to ne treba kriti. Pripremali smo se oko mjesec dana svakodnevno da bi sve ispalo kako valja. Kretali smo oko 18 sati i završavali oko ponoći. Za to vrijeme smo obišli pedesetak domaćinstava. Uvijek bi pitali domaćine da li primaju Betlem. Naravno bilo je onih koji nisu željeli da im ulazimo u kuću, ali većina je ipak bila gostoljubiva i darežljiva tako da se naš trud uvijek isplatio. U gradu je bilo više skupina koje su u to vrijeme nosile Betlem pa se nije zalazilo u tuđi revir. Ako bi se desilo da netko namjerno povrijedi to pravilo i ako se Betlemašima put ukrsti znalo je biti i obračuna. Iako su kraljvi bili naoružani sabljama, a vragovi vilama, ta oružja se nisu koristila. Najčešće bi se sve završilo na verbalnom sukobu ili prijateljskom razjašnjenju i izvinjenju. Nikada nije bilo ozbiljnijuh incidenata.
Ono što je bilo interesantno za moju grupu ona je bilanacionalno pomješana. Dva Hrvata i dva Srbina. Nije nikoga smetalo što je katolički Božić.
Tada se nije pravila razlika između nacija, pogotovu ne između mladih ljudi.

Na badnjak mog djetinjstva


Cijela moja familija i po očevoj i po majčinoj liniji bila je jako religiozna. Išlo se u crkvu, molilo prije svakog jela i prije spavanja. Postilo se i poštivalo sve što se po crkvenim zakonima trebalo poštivati. Slavili su se sveci i nedjeljom se nikada nije radilo. U našoj kući se nije psovalo boga.
To vrijeme ostalo mi je ponajviše u sjećanju po slavljenju Božića.
Božić mog djetinjstva bio je miris naranđi, oraha, vina, svijeća, vanilije, slame, krizbana, karabita i šibica. Te mirise osjetim još i sada uvijek kad se sjetim djetinjstva.
U mom kraju za Božić se puca. I to žestoko. Za ljude, gdje sad živim, to je nešto potpuno strano, neprimjereno vremenu i običaju.
Kod nas se nije slavila tiha noć, kako to predviđa crkva, nego se cijeli dan na Badnjak pucalo, već od prvih jutarnjih sati. Decembar je za mene, siromašnog dječaka sa periferije maloga grada bio posebno uzbudljiv i svečan.Pored zimskih radosti, snijega, sanjkanja, grudanja ili klizanja po ledu obližnjih bara, Božić je bio najvažniji dan.
Bio sam klinac i karabit potreban za pucanje nisam mogao baš lako nabaviti, ali bih se uvijek nekako snašao. Jednom mi ga je donio šogor iz fabrike, drugi put dao stariji komšija, treći put sam se mijenjao s drugovima koji su ga imali dovoljno. Davao bih klikere ili sličice nogometaša za karabit. Bila je to uvijek dobra trampa. Veći problem su bile šibice. Njih je pred Božić bilo je najteže kupiti. Ne znam zbog čega. Da li su ih baš tada svi kupovali, ili se manje proizvodilo, nije bitno, ulavnom bio je veliki problema kupi više od jedne kutije šibica. A jedna kutija je bila kao ni jedna, potrošiš je dok kažeš piksla.
Ali kad se nešto jako želi ništa nije nemoguće postići. Čučao bih ispred kisoka ili kavane gdje su se prodavale cigarete i šibice i vrijebao „žrtvu“ koja bi mi kupila nekoliko kutija šibica. I to se u pravilu uvijek isplatilo. Poneki put sam puno ranije kupio čitav paketić šibica i čuvao ih ispod kreveta.
Za pucanje sam koristio male kutije od emajl-farbi koje bi farbari odbacili.
One koje su imale tragove farbe najprije bih dobro očistio i provjerio da li se poklopac dobro zatva. Što se teže zatvarao bilo je bolje. Ni taj neophodni rekvizit nije bilo lako naći. Previše je bilo interesenata, a kutija onim manjih nikad dovoljno.
Kad sam nabavio sav potreban materijal mogao sam montirati svoju malu eksplozivnu napravu. Na dnu kutije probušio bih čavlom malu rupicu i poklopac vezao jednom tankom elastičnom žicom s kutijom da mi ne odleti prilikom pucanja. Kanap nije bio dovoljno siguran, pa bih ga uzimao samo u krajnjoj nuždi, jer ni žicu nije uvijek bilo lako naći. Stavio bih u kutiji komadić karabita, pljunuo na njega, prstom začepio rupicu i poklopio poklopcem. Malo bih sačekao da se kutija napuni plinom i prineo plamen šibice. Već slijedećeg trenutka bi odjeknula eksplozija koja je meni činila zadovoljstvo, a susjedima tjerala psovke na usne i podizala kosu na glavi. A ja bih uživao i pucao, pucao, pucao dok mi ne nestane šibica ili karbita. Da bih izbjegao kletve i psovke komšija odlazio sam na okolne livade koje su ble odmah iza moje kuće i pucao do mile volje.
Za Božić najčešće nisam išao u školu. Neki put sam bio“ prehlađen“ ili me „boljala glava“ ili sam „dobio iznenada temperaturu". S opravdanjem za izostanak nikad nisam imo problema. Ja nisam bio jedino dijete u razredu koja je slavilo Božić, ali sam bio jedini koji je redovito na taj dan izostajao sa nastave.
Učiteljica je najvjerojatnije znala da sam slavio Božić, ali to nikad nije pokazivala. Poneki put me samo pitala, onako pred svima, da li se osjećam bolje. Moji drugovi, koji su znali zbog čega nisam bio u školi, samo bi sagnuli glavu i ispod klupe se smijuljili.
Zbog mojih "prazničnih aktivnosti", na Badnjak skoro da i nisam bio u kući. Moji roditelji su nabavljali sve potrebno za praznik. Već početkom decembra moja mama je posadila pčenicu u tanjur s vodom i u sredinu stavila čašica okrenuta naopako. Svako jutra zaljevala bi zrna pšenice iz kojih bi počelo klijati mlado žito. Bilo je užitak gledati kako svakim danom mala zelena „trava“ u prozoru raste. Na Badnjak bi mama porezala vrhove zelene pšenice i povezala ih trobojnicom. U sredunu bi stavila čašu s vodom i uljem i mali žižak. I kandilo se danima nije gasilo.
Kao i svugdje i kod nas su se pravili različiti kolači. Gledao sam kako izpod maminih vještih ruku nastaju kiflice, vanili krancle, kuglice, šapice ,oblatne, mađarica i slično. Sjedio bih pored nje i čeka da obližem činije u kojima se pravila različita slatka fila. Iako smo bili siromašni, za Božić je uvijek bilo svega u izobilju. Otac je brinuo o krizbanu i slami. Kod nas nije bilo kao danas jelki i borova svake veličine već samo mala zelena drvca s bodljikavim grančicama koja smo jednostavno zvali krizban.
U kući je uvijek bilo toplo iako su tada u decembru zime bile puno hladnije nego danas. U kasne popodnevne sate, kad bi se počela spuštati tama započelo bi kićenje krizbana i unosila bi se slama koju je otac najčešće donosio od svoga brata. Krizban se ukrašava šećernim bombonama koje su bile obložene staniolom srebrnih i zlatnih tonova. Tada se nija moglo sanjati o kuglicama. Tu i tamo bi na krizbanu visila poneka jabuka ili sviječica. Ali je na vrhu bio mali stakleni špic koji se čuvao kao oči u glavi. Slama bi bila svuda po podu u kuhinji koja je bila i naš dnevni boravak. Malo slame se stavljalo i ispod snježno bijelog stoljnjaka kojim je za tu priliku moja mama prekrivala stol. Na stolu je stajao božićni kruh ukrašen orasima i jabukama i svjeća bez koje bi Božić bilo nemoguće zamisliti. Svjeća se palila prije svakog objeda i gasila se s nekoliko kapi crnog vina nakon objeda. Većera je bila pravi mali ritual. Počinjala je s paradajz-čorbom koja se kuhala s glavom i repom od šarana. Kasnije bi se jeo šaran pečen zajedno s rižom na tepsiji. Nakon večere pjevale bi se božićne pjesme. Nije bilo poklona kao danas. Jedino bi otac uzeo šaku oraha i bacao po kutovima sobe, a mi djeca bi ih tražili uz vrisku i smijeh valjajući se po friškoj mirisnoj slami.
Iza večere bi dolazili „Betlemaši“ i izvodili svoj mali program pjevajući božične pjesme i recitirajući. Dok bi oni pjavali mi dajeca smo gledali štalicu u kojoj je svijetlo baterije, koju bi "Betlemaši" ukljičili pri ulasku u kuću, obasajavalo prizor Isusova rođenja. Male izrezbarene figurice Isusa i njegovih roditelja, pastira sa ovcama, kravom i magarcem i tri kralja izgledali su tako bajkovito. Na kraju njihovog ovog programa pojavljivao se crni vrag. Dolazio je u sobu lupajući vilama i zveckajući lancima i snažnim glasom prijetio i plašio sve oko sebe. Tražio je da mu daju kobacice i kolače i sve trpao u torbu koju je nosio preko ramena. Mi djeca smo ga gledali širom otvorenih očiju ali smo se skrivali iza roditelja da ne vidimo to strašno stvorenje s rogovima. Bili smo uplašeni ali i sigurni da nam se ništa loše ne može desiti. Kad si dijete nigdje nisi sigurniji nego u rukama oca ili majke.
Kad bi se stišalo i to uzbuđenje najčešće bi polegali po slami i slušali oca kako priča o proslavi Božioća kad je on bio mali.

Iako su mi svi Badnjaci bili lijepi, jedan mi je ipak ostao posebno urezan u sjećanje. Te godine, kad sam išao u treći razred osnovne škole, na sam Barnjak unosili smo ugalj u školi. Bio sam izuzetno vrijedan i želio što prije završiti posao jer je učiteljica obećala da možemo ići kući čim unesemo sav ugalj. Zvog toga sam u svojim nejakim rukama nosio poveće komade. One velike koje nisam mogao nositi sam gurao zajedno s drugim dječacima. Gurajući jedan takav komad niz stepenice u podrum ugalj mi je prignječio palac pa sam završio u školskom dispanzeru. Nije me toliko jako bolio zgnječeni prst, koliko spoznaja da neću moći pucati za Badnjak.
A baš te godine sam lakše nego obično došao i do karabita i do šibica. Dok sam sjedio čekajući da mi liječnik previje prst razrađivao sam novu strategiju kako pucati a ne koristiti palac? Mislio sam, mislio i smislio. Držat ću kutiju ispod miške, srednjim prstom lijeve ruke začepiti rupicu a onom zdravom desnom rukom paliti šibice. I pored toga što sam se uplašio da će mi propasti Božić i ovaj puta sam se napucao do mile volje.

Was ich lese: Belletristik

Was ich lese: Belletristik
02.12.2011 | 18:53 | Georg Steker (Die Presse)
Erstellt von den 18 Buchhandlungen der Morawa Buch- und Medien-Gruppe.
Drucken Senden Merken AAA Textgröße Kommentieren
AUS DEM ARCHIV:
Das wohl beeindruckendste Buch, das ich in den vergangenen Monaten gelesen habe, ist alles andere als leichte Unterhaltung. Umso mehr hat es Existenzielles in mir angesprochen. Meine letzte Stunde von Andreas Salcher(Ecowin Verlag) ist eine Annäherung an die menschliche Urangst vor dem eigenen Tod. Ein mutiges Buch; oder besser gesagt, ein mutiger Mensch, wer sich der Endlichkeit des Lebens auf ungeschminkte Weise nähert. Genau das tut der Autor, um so ein Stück mehr zum Gestalter seines eigenen Lebens werden zu können.


Schmerzfrei zum passenden Elektronikprodukt
Egal ob als Geschenk oder beim Umtausch - nie wieder das falsche Elektronikprodukt kaufen! Jetzt gratis nutzen: finderly.com Weitere Informationen »
Bei meiner Recherchearbeit zum
Musiktheater „Mater dolorosa“, das am 8. Dezember im Theater Nestroyhof uraufgeführt wird, war ich intensiv mit dem Tod von Kindern sowie mit dem unendlich großen Schmerz der Eltern und der damit verbundenen Liebesbindung von Eltern und Kindern konfrontiert. Das ließ mich über das eigene Sein, die Fülle an Erwartungen an das Leben und die Kunst des Verdrängens des eigenen, mit Sicherheit bevorstehenden Todes nachdenken.
Zu akzeptieren, dass unsere Zeit auf Erden nicht unbegrenzt ist, ist das eine, sich das Bewusstsein des allerletzten Atemzugs zu imaginieren und sich mitten in den Kern der Angst zu begeben, schafft die Chance, Wesentliches, vielleicht Lebenswichtiges zu verstehen. Der Tod holt uns mit Sicherheit. Die Frage ist, wie wir die Zeit bis zu unserer letzten Stunde verbringen wollen: mit offenen oder geschlossenen Augen. ■
Bestseller
1(1) Christopher Paolini:Eragon – Das
Erbe der Macht, €25,70 (cbj)
2(–) Jeff Kinney:Gregs Tagebuch – Keine
Panik!, €13,40 (Baumhaus)
3(2) Umberto Eco:Der Friedhof in Prag,
€26,80 (Hanser)
4(8) Charlotte Roche:Schoßgebete,
€17,50 (Piper)
5(5) Daniel Glattauer: Mama, jetzt
nicht!, €18,40 (Deuticke)
6(3) Edmund De Waal:Der Hase mit
den Bernsteinaugen, €20,50 (Zsolnay)
7(–) David Safier:Happy Family,
€19,50 (Kindler)
8(–) Petar Pismestrovic:Politische
Karikaturen & Köpfe des Jahres 2011,
€19,99 (Styria)
9(9) Maja Haderlap:Engel des
Vergessens, €19,50 (Wallstein)
10(10) Gerhard Haderer:Jahrbuch,
€14,95 (Ueberreuter)
Sachbuch
1(1) Hugo Portisch:Was jetzt,
€14,90 (Ecowin)
2(3) Walter Isaacson:Steve Jobs,
€25,70 (C.Bertelsmann)
3(2) Gerhard Jelinek:Affären, die die
Welt bewegten, €19,95 (Ecowin)
4(–) Claudia Stöckl:Frühstück bei mir –
Besondere Begegnungen, €19,95
(Ecowin)
5(5) Guinness World Records 2012,
€20,60 (Bibliographisches Institut)
6(–) Alfons Schuhbeck:Meine Koch-
schule, €15,40 (Zabert Sandmann)
7(–) Neil MacGregor:Eine Geschichte
der Welt in 100 Objekten, €41,10
(C.H.Beck)
8(–) Georg Markus:Schlag nach bei
Markus, €24,95 (Amalthea)
9(–) Sarah Wiener:Herdhelden,
€25,60 (Gräfe und Unzer)
10(–) Barney Stinson, Matt Kuhn:
Der Bro Code, €10,30 (riva)
Erstellt von den 18 Buchhandlungen der Morawa Buch- und Medien-Gruppe (u.a.: Morawa, Wien; Moser, Graz; Morawa, Innsbruck; Landhaus, Klagenfurt)
www.morawa-buch.at
("Die Presse", Print-Ausgabe, 03.12.2011)

Bajka o dva sistema

Postojala tako dva sistema na dva dijela svijeta. Kapitalistički na zapadu i komunistički na istoku
Kapitalistički sistem je bio bogat, moćan, imao je moderne strojeve, dobru organizaciju posla, visoku kvalitetu proizvoda. U njemu su radnici dobro zarađivali. Imali su visoki standard života, vozili nove automobila , pravili nove kuće, putovali po svijetu. Radili su puno, ali i uživali od svog rada . Kupovna moć radnika bila je visoka, pa su profitirali svi. I vlasnici fabrika i banke i sam sistem..
S druge strane Komunistički sistem na istoku bio je sistem u kome su vlasnici bili država ili radnici, kako gdje. Taj sistem je bio slab , iscrpljen, imao stare mašine, robu niske kvalitete, radnike koji su živjeli po sistemu „ Ne možeš me malo platiti, koliko ja mogu malo raditi“. Dakle, živilo se da se preživi, a ne da se uživa.Ono što je motiviralo radnike da izdrže bio je san o boljem životu na zapadu.
Ljudi sa istoka su zapad doživljavali kao raj. Sve im je tamo izgledalo bolje, ljepše, kvalitetnije. Kad bi se radnici sa zapada pojavili na moru među radnicima s istoka odmah si primjetio tko pripada kojem sistemu. Moderni novi automobili bili su statusni simbol. Radnicima sa istoka, koji su vozili male i nekvalitetene aute tipa fićo, lada, stojadin, golf, ogromne lađe sa zapada izgledale su kao nedostižan san.
Turisti, radnici sa zapada bili su uvijek veseli, nasmijani, opušteni, lijepo obučeni, sjajni. Turisti, radnici s istoka odmarali su se po radničkim odmaralištima. Muškarci su pili da ubiju tugu što ne mogu biti kao oni sa zapada. A kad su popili postalo im je svejedno, pa su se i oni smijali i svi su mislili da su sretni.
Prolazile su godine pa se netko dosjetio na zapadu da je na istoku radnik puno jeftiniji i da bi bilo sjajno da može, za istu plaću, raditi za kapitalistu sa zapada. Problem je bio komunistički sistem. Znači trebalo je prvo uložiti napor, da se taj sistem uništi. Trebalo je naći podobnu osobu na istoku, smisliti sistem po kome će doći do sloma komunizma, a da to izgleda kao proces evolucije.
Pronađen je čovjek na istoku, koga je zapad tako marketinški obradio, da je bio simpatičan čak i onima sa istoka. Njegove ideje o promjenama i prestrojavanjima, radništvo je prihvatilo kao šansu da i njima dođu bolji i sretniji dani. Država je uvidjela šansu da počne dobijati poslove koji su od zapada stvorili raj. Nitko nije imun na bolje.
Srušene su barijere. Radnici su dobili mogućnost da putuju po svijetu, ali nisu imali novaca. Kapitalist sa zapada financira slabljenje i uništenje komunističke industrije, što nije bilo teško, jer je ona bila kao staro kljuse koje je samo nekim čudom preživljava. Nije dugo trebalo da propadne i komunistučki sistem. Negdje milom, a negdje silom. Kad je industrija istoka doživjela kolaps, pojavljuju se industrijalci sa zapada sa svojim spasonosnim idejama i kapitalom. I zemlje koje su nastale od velike zajedničke države bile su spašene. Ono što je nudio kapitalizam bilo je da se tvornice sa zapada prebace na istok. Da se roba proizvodi po standardima kapitalizma i da se prodaje na zapadu.
Računica je bila jednostavna. Kvalitetan proizvod proizvesti po puno nižoj cijene, a prodavati ga po onoj od prije. Znači cijena rada i po destak i više puta niža, a cijena proizvoda ista. Nije potrebno biti matematičar da se vidi kolika je razlika u dobiti i kome odlazi u đepove. Kapitalist je postao nezasitan. Htio je sve više, kao u onoj bajci o ribaru i ribici. Ipak i on se malo preračunao.
Radnik na zapadu, moćni kupac, ostavši bez posla koji je donosio zaradu, a time i kupovnu moć, ne može više kupovati kao nekad. Sve manje je novaca, a robe sve više. Masovna produkcija sa istoka i minimalna kupovna moć na zapadu doveli su do kolapsa i kapitalistickog sistema.
Roba se nagomilava, kupovna moć je slaba, a kapitalist ne želi spuštati cijene robi, pa da i onaj sa istoka može kupovati vlastiti proizvod. Ovako došlo je vrijeme krize u kome nitko ne profitira. Kapitalist ne dobija ono što je želio postići ulaganjem na istok, banke su se ispraznile, jer također ne dobijaju nazad svoje novce koje su u ime kapitalista ulagale na istok. A radnici postaju sve siromašniji. I kapitalistički sistem je na izdisaju, ali on to još ne zna.

Zar je čovjek tako teško biti?

Pitao me jedan stari čovjek kad sam bio dijete: „Što želiš biti kad porasteš?“.
„Čovjek.“ Odgovoro sam bez oklijevanja.
Starac me pogleda zabrinuto, pa reče:“Teško si zanimanje odabrao, sinko.“

Interview mit PETAR PISMESTROVIC vor der Signierstunde in der Landhausbuchhandlung Klagenfurt